U svrhu povećanja glikogena u jetri i mišićima, sportski nutricionisti bilderima i dizačima tegova često savetuju unošenje velikih količina ugljenih hidrata.

Glikogen je tip složenog ugljenog hidrata koji je usladišten u jetri i mišićima i primarno je gorivo za anaerobne vežbe kao što su treninzi u teretani.

Uspemo li povećati rezerve glikogena, imat ćemo više raspoložive energije za intenzivne treninge, a ujedno i smanjiti pojavu preuranjenog umora za vreme treninga.

Ovaj koncept je podstaknuo popularizovanje tehnike punjenja ugljenim hidratima, koja je prvi put praktikovana 1967. godine od strane atletičara.

Kod punjenja ugljenim hidratima, vežbači isprazne postojeće glikogenske rezerve nekoliko dana pre atletskog mitinga, te ih nakon toga obnove odmaranjem i povećanim unosom ugljenih hidrata pre samog takmičenja. I dok se ova tehnika pokazala delotvornomom kod takmičenja izdržljivosti tj. kod maratonaca,  nije se naročito iskazala pri kraćim i intenzivnijim aktivnostima.

Bez obzira na tu činjenicu, mnogi samozvani nutricionistički "eksperti" usmeravaju bodibildere i dizače tegova na pretrpavanje ugljenim hidratima u svrhu dobijanja "maksimalne energije" za trening.

Nedavna evropska istraživanja jasno pokazuju da je skladištenje ugljenih hidrata konačan proces, te da nakon što je adekvatna količina sintetizovana, dodatni višak ugljenih hidrata je beskoristan. Štaviše, dodatni ugljeni hidrati se skladište u vidu masnih zaliha.

Zaključak studije je da povećanim unosom ugljenih hidrata možete povećati postojeće glikogenske rezerve, ali vam to neće biti od prevelike pomoći pri napornim treninzima, što znači da je umeren unos ugljenih hidrata najbolji smer i odluka.

Izvor: building-body.com